KAD JE ZID PAO

Autorka nas vodi od rano posađenih slutnji i devojačkih predosećanja do iznenadnog, nevoljnog napuštanja doma i ulaska u prostore egzila.

Egzil i emigracija u ovoj zbirci nisu prikazani kroz apstraktne geografske ili političke pojmove, već kroz izuzetno konkretne, mikro-dramatične detalje: slike zapakovane u kutijama sa bebi-cipelicama, mučna putovanja autobusima prepunim trobojnih torbi, te otuđenost novog sveta u kome su voće i povrće zamrznuti u kovčezima od stiropora i celofana, daleko od nekadašnjeg zavičajnog paradajza sazrelog na suncu.

Posebnu intelektualnu i emotivnu težinu rukopisu daje poetski i filozofski dijalog sa W. G. Sebaldom, kroz koji pesnikinja uspostavlja vertikalu kolektivnog pamćenja.

Stradanje, bilo da je reč o Holokaustu, stradanju dece Kozare, Jasenovcu ili savremenim ratnim i izbegličkim dramama, posmatra se kao rana koja odbija da zaceli jednostavnim protokom vremena.

Poezija Jasminke Demin na tom mestu preuzima ulogu dostojanstvenog svedoka. Ona odbija da prećuti „vremensku kapsulu“ istorijskih užasa, ali sa druge strane dosledno izbegava patetiku, postižući dubok efekat usmerenim, gotovo dokumentarnim i izuzetno preciznim poetskim jezikom.

— Ilija Šaula