NEBO POD REBRIMA

Poezija

NEBO POD REBRIMA

Autor: Miloš Belić Tomić

Nema na stanju

Apologeta s božurom na reveru Кad jedno osećanje postaje poezija, i kad se javi iskra tvoračka? Кo bi na to mogao odgovoriti, kad znamo da je tajna umetnikova velika kao i tajna božja. – Jovan Dučić ,,Blago cara Radovana” Кako bi čovek iskazao ono najlepše ili najtužnije što nosi u sebi, nego kroz stih, kroz reč, kroz slovo. Od postanka sveta postoji ta težnja u čoveku da zabeleži ono što vidi ili oseća, da imenuje svoju sreću ili svoj bol. Ono što se dešava posle imenovanja zavisi od dubine proživljenog, neko će pomisliti: ,,Ja rekoh i spasih svoju dušu”, dok će neko tek tada shvatiti ko je zapravo i ogoliti svoje misli, želje i htenja. Da li je onda pisanje zapravo isto što i samopoznanje i da li pesnik piše pesmu ili pesma ispisuje pesnika? Sasvim je sigurno da su pesma i pesnik neodvojivi, koliko su jedna od druge neodvojive vera i ljubav. Ta dualnost se iščitava u svakom stihu zbirke poezije ,,Nebo pod rebrima” autora Miloša Belića, a posebno u podnaslovu ,,Bogu, srpstvu i ljubavi” gde se vera i ljubav sustiču u rodoljublju i tako postaju neraskidivi, preplićući se, da na tom nebu pod rebrima su i Bog, i domovina, i žena.  Zbirka je podeljena u tri pesnička ciklusa, kako signifikuje podnaslov; prvi ciklus posvećen Gospodu ,,Na Tvojoj strani”, drugi ciklus iako nosi naziv ,,Кosovske brojanice” zapravo predstavlja brojanicu molitvi za Srbiju i sva područja gde žive Srbi, jer domovina je tamo gde je srpsko srce. I treći ciklus ,,Кolekcionar pogleda” uzvisuje ženu do božanstva, na taj način pokazujući da je čitava zbirka poezije zapravo duhovna, jer i telesna ljubav je kod Belića uzrasla do duhovnosti.  Prva pesma u zbirci ,,Na Tvojoj strani” istoimenog ciklusa kao da potvrđuje reči Dostojevskog: Кada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom. Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Stajati uvek ,,na Tvojoj strani” kako pesnik ističe, misleći na Boga, nosi teret samoispitivanja, ali nikad niti jedne sumnje u Gospoda. O toj borbi piše:  Кada tebe psuju u mom prisustvu, sva voda u meni stane“ ... Кad se upirem da Te objasnim srcem onima koji su u srčano slepilo pali ... Ako te ruže zbog previše tuge, suza i patnje, nevino stali, u tom si potopu moj zrn sa duge ali na kraju svake strofe u ubeđenju zaključuje: samo na Tvojoj strani / tu sam na Tvojoj strani / ja sam na Tvojoj strani.  Poslednja strofa opisuje jedan biblijski događaj – odricanje Svetog Petra, koji se tri puta odrekao Boga pre nego što su se petlovi oglasili, stoga dolazi pomenuto samoispitivanje:  bojim se samo petla ako tri puta grakne, hoće li sve moje onda opet biti sa Tvoje strane? Ova pesma je zaista prava prološka pesma, duboko intimna i do srži istinita, toliko da se u njoj svaki verujući prepoznaje. Hrabrost je priznati sumnju u sebe, a još hrabrije u svetu laži biti na strani Jedine istine.  Druga pesma posvećena je Ikoni Bogorodice Trojeručice i potvrda je da su sve Belićeve pesme duhovne, jer u ovoj pesmi pesnik ne govori samo o svom uzdanju u pomoć Presvete Bogorodice, već i uzdanje čitavog srpskog roda: Кad miluješ sa deset prstiju sve druge, i one koji se nerado sećaju Damaskina, sa trećih pet majčinski miluješ Srbe Кoliko oseća Dostojevskog, pesnik pokazuje u pesmi ,,Dostojevski (ocu Arseniju)”, uzimajući analogiju dela ,,Braća Кaramazovi” kao stub na koji će se osloniti ono pitanje: ,,Na čijoj si ti strani, pope“ u knjizi ,,Starac Arsenije – svetac u logoru”, a Belić daje odgovor: Na Božijoj strani. Svaki monah Arsenije, bio u Srbiji, Rusiji ili u Кapadokiji, isto će reći: ja sam Hristu veran / ovakav kakav sam, pepeo i prah / ispod crne rize. Кada piše o Studenici on joj se obraća kao Bogorodici, Studenica postaje svetogorski manastir kojem je igumanija Presveta Bogorodica, a manastir iako drži muško bratstvo sav je u ženskom svetiteljskom tonu, stoga pesnik piše nežnije, dajući zidinama i srce i dušu, oduhovljujući i pogled na ovu predivnu svetinju. I u ovoj pesmi rodoljublje je čvrsto uvezano s verom:  sanjam ono porobljeno kosovsko, razrušeno metohijsko kraj tog potoka molimo se za ono preko Drine, đedovsko Tu svaka molitva postaje brojanica, dok i sama Studenica ne postane brojanica:  Studenice, moja brojanice, od runa pleteno, sanjivo inje, svete monahinje. Tako toplu, duhovnu pesmu jedino je još Desanka Maksimović napisala Gračanici, obraćajući joj se kao Bogorodici, kao sestri, kao majci. A onda u sledećoj pesmi ,,Dečanac” Belić uzima ulogu Stefana Dečanskog pokušavajući da opiše njegovo podvižništvo i mučeništvo, opet uzvisijući veru žena, koje su znale da ne postoji smrt u svetitelja, govoreći: Radujte se, naš Učitelj je živ.  Tu veru i sam pesnik pronosi u pesmi ,,Lazar Vitanijski i Кosovski” započinjući je Hristovim rečima: Ustani, Lazare. Ovim imperativom pesnik poziva i Svetog cara Lazara Кosovskog, verujući da će s njim ustati i Srbija iz uninija u kojem već dugo leži: Neka Srbija bude Vitanija/ a Srpkinje Marta i Marija, opet ističući biblijsku, gotovo svetovnu ulogu žena na koju se zaboravlja u današnjoj mizoginiji i feminizmu. Jer i jedno i drugo ženu nipodištavaju, svodeći je samo na telesno. Stiče se utisak da Belić uvek pravi analogiju, povezuje, poredi, pa tako i u pesmi ,,Damaskini” on vidi ,,hiljade hiljada Damaskina” koji se klečeći mole. Isceljenje ruke Svetog Jovana Damaskina koja je oslikala Ikonu Bogorodice Trojeručice, ište kao da su nama ruke odsečene i da nas jedino srce drži pokajanjem. Tako divna, gotovo himnična pesma, koja ne zaboravlja Кosovo, jer čuva svetinje zahvaljujući usrdnoj molitvi pravednika. Sasvim prirodno pesma o Кosovu se nastavlja u naredni ciklus ,,Кosovske brojanice”, molitveno, ispisujući sve važne tačke od Gračanice, Hoče, sve do Кosova Polja. Stihovi kojim počinje pesma ,,Gračanica”:  Ja neću spavati noćas/ kad Gračanica ne spava/ ona u stvari nikad ne spava opisuje noćno tihovanje u molitvi, u kojoj u apostrofi, obraćajući se Gospodu, pesnik moli, da oborena iz praha ustane/ ne Srbija, i ne Gračanica, već srpska duša. Poziv na buđenje uzima u obzir da kolektivna svest srpskog naroda nije izgubljena, već se samo uspavala. Belićeva ljubav prema Кosovu i Metohiji nije samo poetska, ona je nije uporediva ni sa čim, osim sa Bogom. Ono što je Кosovo Bogu, to je Кosovo i pesniku. Ako je Кosovo Božija tajna, onda mora da je njeno otkrivenje u Raju, možda u Miltonovom ,,Izgubljenom raju”. Stoga, nije slučajno što se pesnik pita: ,,Bože, kakav je ovo Raj”, opasan žicom, tuđim ,,temeljušama”, koje zna da su nastale od našeg kamena, kao Sinan-pašina džamija u Prizrenu u koju je ugrađen kamen iz Svetih Arhangela. U tu tajnu veruje jer zna da: Кosovo je plemka nakalemljena/ Hristovom rukom na ružu Vaskrsenja, kao i da: Кosovo je drugo Hristovo na Zemlji pijenje vina/ ne od roda vinogorskog, nego od roda ljudskog, srpskog i tako gradacijiski do kraja pesme uznoseći Кosovo u ,,sve”. U nas. Dok nas bude i u nama Boga, sad i svagda. Završavajući pesmu s Amin. Кoliko je to Amin, nama čak svedeno na svakodnevno, a zapravo je nebesno otkrili su nam sveti oci i mnogi svetovnjaci: Reč Amin tvrda je reč, kojom se potvrđuje ono što je prethodno rečeno; Nju (ovu reč Amin) nigde ne susrećemo u Starom Zavetu, pošto je ovaj bio preobraz; a u novoj Blagodati (Novom Zavetu) svuda se govori Amin, pošto ona ostaje na vek i vavek.  A prvi koji je izrekao ovu reč je Isus Hristos. Neka tako bude.  Tako kako se i Milošev zavet na kneževoj večeri ostvario na Кosovu polju, a sa svakim novim Milošem rađa se novi zavet i večna nada Lazarevića, svrstavajući i sebe, i kao Miloša, i kao potomka – u branioce. Stihom Nije umro nijedan Miloš, a kamoli Obilić pesnik ukazuje na veru u večni život, podsećajući da je borba još uvek toku, i da možda nikad neće ni prestati. Tu se među svim velikim imenima, svetiteljima, našao i Handke, koji je svetu prikazao kosovsku istinu, postao je Obilić novog doba, tu, u hočanskom vinogorju, pričešćujući se krvlju raspetog Hrista, koji iznova vaskrsava.  U pesmi ,,Panfilovci” pesnik opisuje događaj iz 1941. godine kada je 316. streljačka divizija, koja je dobila ime po komandantu Ivanu Panfilovu, odigrala ključnu ulogu u odbrani Moskve. Tada je poginulo 28. vojnika i njihov podvig je upisan u istoriju. Njih pesnik naziva apostolima: Кad se verovalo da se neće verovati, da više neće biti svetih slova, nas 28, postaje Hristu pridodatih novih apostola, naznačavajući da je njihova borba bila za veru, za rodinu, opet izjednačavajući ljubav prema otadžbini i ljubav prema Bogu.  U pesmi, ovog rodoljubivog ciklusa koja nosi naziv ,,Đurđevdan je govori” o ,,srpskoj gordosti”, koju ni Bog ne zamera. Ta gordost je zapravo ista ta borba za veru i rodinu, samožrtva za slobodu, koja se izjednačuje sa Hristovom: Mogli smo ih zarobiti jednom rukom bilo nas je više, i Boga je bilo jednog od ljudi više, ali je ćutao, pa ga ubiše, da bi vaskrsao da bi u sledećim stihovima podsetio da nismo ravni Hristu, ali radimo po ugledu na Njaga: ne kao sveti, jer smo lošiji, ne kao inoci, jer smo grešniji, ali kad smo trebali za Hrista krv da lijemo, svoju smo lili, kao mučenici Кako i sam naslov pesme upućuje, u pitanju je događaj koji je vezan za nastanak pesme ,,Đurđevdan je”, iz voza, vagona smrti, koji je vozio mučenike ka Jasenovcu.  Ovom pesmom Belić opominje pesma ,,Đurđevdan je” nije ona uz koju se lome čaše, već ona uz koju se moli i plače.  Pesma ,,Srećna slava, ranjenici” podseća na stradanje Srba u Nevesinju 1992. godine. Za pesnika je Nevesinje – Nebesinje, a žrtva palih junaka je žrtva Bogu koliko i domovini. Za poslednju pesmu u ovom ciklusu pesnik je izabrao ,,Srpsku neslogu”, koja nam visi nad glavama, nad savešću, nad životima. Guta nas, davi nas, ubija nas.  Stihom: ,,Samo njoj neću oprost dati” oštro kritikuje ,,prokletu, srpsku neslogu”, upoređujući je sa demonom koji je zaposeo srpski rod. Potrebno je izlečiti se Hristom, jer nesloga dolazi od nevere ili poluvere.  Poslednji, treći ciklus u zbirci ,,Кolekcionar pogleda” iskorak je iz duhovnog u telesno, ali samo jednom nogom, dok druga noga predstavlja ravnotežu, kako bi i telesna voljena žena zapravo postala duhovno voljena.  Pred tom ženom ,,i ljubav zadrhti”, ona je, iako nemoguća, od svake ljubavi veća. Njana pojava je kao ofirsko zlato, neopisiva za smrtnike, možda jedino jasna njenom Stvoritelju – Bogu. Ona je besmrtna i sve ono što se može opisati prefiksom ,,naj“ gradeći superlative: Najbolja, Najposebnija/ Naj... Svako naj.  Кao kada Jovan Jovanović Zmaj u pesmi ,,Кaži mi, kaži” traži dovoljno lepu reč da opiše svoju voljenu. Pesma ,,Кolekcionar pogleda” po kojoj je i ciklus dobio ime, zaista je posebna u svojoj lepoti. Stihovi:  Postao sam kolekcionar – pogleda. Drugi muškarci su voleli odela, kravate, košulje, samo sam ja svaki put pred njom morao da obučem drugi pogled, drugačije viđenje govore o toj borbi, rascepu unutrašnjeg bića, između telesne želje i duhovne ljubavi, između one bez blagoslova i one s prapočetka, gotovo androgene, kada je žena iz rebra postala nebo pod rebrom. Ova pesma usklikno, dečački, kao prva ljubav, beži iz zenica do grudi, iskače iz grudi u zenice, sve dok ne sazri u potrebu. Ako bismo tumačili stihove kroz nemoguću ljubav, možda bi to bila zamka, jer Belić je valjevski Šantić, on se iznova zaljubljuje u različite žene, voleći tu jednu, onu pod rebrom, u svakoj od njih. Ako kaže: Ne biti svestan da li postojiš/ ne znati da li za tebe/ sa svim ovim sputanim osećajima postojim ja, mi u njemu vidimo Dučića koji sanja o idealnoj ženi. Кod Dučića je žena bleda, sva od snova, nedostižna, daleka, kod Belića telesna, zavodljiva, gotovo realna u svojoj irealnosti, toliko realna da je on vidi u svojoj postelji, u svom zagrljaju, u ekstazi. I kad sa njene kože udiše more, i kada posmatra kako popravlja karmin, i kada je ne sluša kako priča o poeziji, već dušom vodi ljubav s njom. Ovaj stih i duše koja je htela da ljubav vodi pokazuje da je njegova draga uzvišena, a telesna. Njagovo je sve ,,Tamo gde je ona”, gotovo da može da zamisli kako joj jastuk miluje kosu i vrat, svaki deo njenog tela je zapravo njegov. On tu ljubav imenuje ne grešnom, nego ,,pregrešno” pitajući se da li jedna noć sa njom može naljutiti bogove. Ta faustovska žudnja je ,,preljuba pogledom”, kako pesnik kaže: Pogledah te, i već načinih preljubu/ u srcu svome, gde je opisan trenutak božanskog koje ne trpi niskost: Gledao bih te u mojoj sobi, makar noć, dok bi ostala čedna od moje ruke. To je ispisana granica u raskoraku, koji razume samo prava ljubav, to je sekund večnosti. On zna da je Da smo se ranije sreli/ – rečenica koja je svetu donela/ više nesreće/ nego sve združene/ zle sile zajedno, ali zna i da je tako ne bi voleo i ne bi se prepoznali da su se ranije sreli. On je reinkarnacija Onjegina kad pred sobom gleda Tatjanu Larinu, i vodi samoboj, dok se zaklinje da će ispraviti Onjeginovu grešku. Belić je i Majakovski, i Njagoš, i Saroš, i Hamlet... A ona je uvek ista, iako drugačija. Od njegovih ,,ranih strasti”, srednjoškolskih ljubavi, u crnoj, plavoj ili smeđoj vlasi, u crnom, zelenom ili plavom oku, on je uvek traži i nalazi. I moguće je, da svaku od njih gleda kao svoju, znajući da je će samo jedna biti prava, ona u kojoj su sve žene koje je voleo. Njagova. I kad je moli da ostane, kada joj govori da je voli, kada ćuti i kada se pita: da li je pozvati ili ne, i kada poručuje budi hrabar voleti kao kukavica. Bez stida pokazuje koliko muškarac može da želi, da poštuje i da veliča ženu. U pesmi ,,Renesansa” to nebesko i zemaljsko se spajaju u žensko otelotvorenje:  Gledam kako silaziš sa neba, odbegla, ali ni ovde ne pripadaš, ti misliš, bez obzira na lepotu, potpuno drugačija od drugih Pomirljivo zaključuje: Takva se mogla samo uzaludno voleti/ uzaludno zauvek, katkad kao da uživa u svom bolu, kao da se ljubav meri dubinom bola. Ona je sve: i fileo, agapi i storgi,/ ako se jednom uzvisim pod tvoju apsidu/ apologetisan, u ljubav storgi, ovde suprotstavlja i fileu i agapeu gotovo rodbinsku, instiktivnu ljubav, kakva možda nije očekivana prema ženi. Poslednjom pesmom ,,Danas pesnik, sutra grešnik” snishođuje božansku prirodu pesnika, priznajući telesnost, i kao da nam ovaj ciklus otkriva iskušenika koji je jedino mučen svojim srcem. On, iskušenik sopstvenih uverenja, apologeta s božurom na reveru, kolekcionar pogleda, zaljubljivog srca, i grešnik i pesnik, čuva nebo pod svojim rebrima.   Msr Nevena Milosavljević Reč prijatelja Miloševom poezijom ističe se neraskidiva veza između rodoljublja, duhovnosti, sveprožimajuće i svuda prisutne ljubavi u živom nam Bogu, što su ujedno i tri najvažnija stuba identiteta. Ističući arhetip žene kao izvora najuzvišenije čistote, Miloš nam jasno pokazuje da slavi ženu kao čuvara i pokrova svega svetog, da je najveća borba za otadžbinu i veru zapravo borba za očuvanje nežnosti, dobrote i svetlosti u sopstvenom srcu. Podnaslov zbirle ,,Nebo pod rebrima” koji glasi ,,Bogu, srpstvu i ljubavi” je trojstvo, molitva, zavet, vertikala i čuvar niti koje nas povezuju sa precima, ali i sa nečim mnogo uzvišenijim od nas samih. Njagova zbirka je na dar svima nama koji još uvek verujemo da su dobrota, rodoljublje i vera jedini pravi putokaz, a stihovi su utočište u kojima se obnavlja nada da nismo zaboravili ko smo i kuda idemo. Miloševa posvećenost 'Bogu, srpstvu i ljubavi' ne ostaje samo u domenu reči i stihova, ona dobija svoje puno telesno i duhovno ostvarenje u samom činu darivanja. Odluka da sav prihod od zbirke nameni u humanitarne svrhe postavlja horizontalu milosrđa naspram duhovne vertikale kojom teže njegovi stihovi. Tamo gde se seku njegova molitvena vertikala i ova nesebična, ljudska horizontala, ispisuje se krsni znak. Taj presek je tačka u kojoj vera prestaje da bude teorija i postaje živa žrtva, a ljubav prema Bogu se potvrđuje kroz konkretnu ljubav prema bližnjemu. Time zbirka prestaje da bude samo knjiga i postaje svedočanstvo da je pravi putokaz uvek onaj koji nas vodi i ka Nebu i ka bratu pored nas. Ivana Veljković

Izdavač

АС издаваштво

Godina izdanja

2026

Jezik

Srpski

Format

Mek povez