SAVJEST U MAGLI

Romani

SAVJEST U MAGLI

Autor: GORAN TODOROVIĆ

Na stanju

ČOVEK IZMEĐU KRIVICE I SISTEMA Roman Gorana Todorovića pred nama pripada onoj vrsti proze koja svoju osnovnu priču gradi oko jednog čoveka, ali se postepeno širi prema mnogo složenijem prostoru: prostoru istorije, rata, politike, krivice, odgovornosti i mehanizama vlasti. Njegova posebna vrednost nije samo u tome što pripoveda o kapetanu O., čoveku sa tamnom ratnom prošlošću, već u činjenici da kroz njegovu sudbinu otvara mnogo šire pitanje: šta se događa sa čovekom kada rat prestane, a njegovi mehanizmi ostanu da žive? U tom smislu, ovo nije samo roman o ratu, niti samo politički ili psihološki roman. To je, pre svega, roman o posledicama rata i o nemogućnosti da se prošlost jednostavno zatvori administrativnim aktom, presudom ili zatvorskim zidom. Kapetan O. je veoma složeno oblikovan književni lik. Pisac ga ne predstavlja ni kao klasičnog negativca, ni kao nevinu žrtvu okolnosti. Naprotiv, njegova moralna pozicija ostaje namerno protivrečna. On jeste čovek koji je učestvovao u nasilju i komandovao jedinicom, čija je funkcija bila vezana za represiju i pogubljenja. Jedinica 14 postaje tako više od vojne formacije, jer je simbol organizovanog nasilja koje pojedinca pretvara u izvršioca državne volje. Činjenica da su pripadnici jedinice vremenom navikli na smrt pokazuje kako se ljudska granica pomera kada nasilje postane svakodnevica. Ali, pisca ne zanima samo pitanje: „Da li je kapetan O. kriv?“ To bi bilo suviše jednostavno pitanje za ovakav roman. Mnogo zanimljivije pitanje glasi: Ko je sve odgovoran za ono što je kapetan O. postao? Tu se roman otvara prema svojoj najvažnijoj idejnoj ravni. Rat je prikazan kao sistem u kojem se moralna odgovornost lako premešta sa čoveka na instituciju, sa institucije na državu, sa države na ratne okolnosti, a sa ratnih okolnosti ponovo na pojedinca. Posebno je upečatljiv motiv gotovo identičnih institucija koje osnivaju obe zaraćene strane. Jedni imaju tužilaštvo i sud za zločine protiv naroda i države, drugi gotovo iste takve institucije; jedni imaju svoj vanredni sud, drugi svoj preki sud. Razlika je, kako pripovedač primećuje, gotovo samo u nekoliko slova. Upravo tu roman dobija svoju najveću političku i filozofsku težinu, ali i kafkijansku atmosferu. Jer, ako dve suprotstavljene strane koriste gotovo iste mehanizme represije, postavlja se pitanje koliko je rat zaista promenio društvo, a koliko je samo promenio raspored onih koji imaju pravo da odlučuju o životu i smrti. Pobednik piše istoriju, ali i pobednik mora da se suoči sa činjenicom da je tokom rata koristio iste ili slične metode kao i poraženi. Zato se granica između „njihovih“ i „naših“ zločina neprestano urušava. N. na početku izgleda kao čovek sistema. Ambiciozan je, temeljan, disciplinovan, poštuje autoritet i nastoji da svaku situaciju racionalno kontroliše. General A. upravo u tim njegovim osobinama prepoznaje razlog zbog kojeg ga bira za zadatak. N. nije izabran slučajno, budući da je čovek koji bi trebalo da bude dovoljno hladan da slučaj kapetana O. ne pretvori u ličnu stvar. Međutim, upravo tu počinje njegova unutrašnja transformacija. N. ulazi u priču kao istraživač tuđe prošlosti, a postepeno postaje njen učesnik. Što više saznaje o kapetanu O., sve teže može da ostane izvan moralnog prostora njegovog života. Njihov odnos zato nije samo odnos istraživača i zatvorenika. On postaje odnos dvojice ljudi koje povezuje nešto mnogo dublje, a to je isto društvo, isti rat, ista istorija i isti sistem samo sa različitih strana. Vrlo je efektna i činjenica da su njih dvojica nekada studirali u istom gradu, dok se u ratu nalaze na različitim stranama. General A. pri tom otkriva da je i sam poznavao kapetana O. i da mu je ovaj nekada čak pomogao. Time se priča dodatno komplikuje, pošto čovek koji danas odlučuje o sudbini kapetana O. nije potpuno izvan njegove prošlosti. Tako se ispod površine političkog trilera razvija priča o ljudskim vezama koje ni rat ni vlast ne mogu potpuno izbrisati. Jedan od najuspelijih motiva rukopisa jeste zatvor. Zatvor je istovremeno stvarni prostor, institucija, simbol i svojevrsni organizam. Njegova istorija je duža od istorije pojedinačnih upravnika, pa čak i od istorije država i vlasti koje su se smenjivale. Podatak da je N. četrdeset sedmi upravnik zatvora, dok je kapetan O. bio četrdeset treći, naizgled je samo administrativna činjenica, ali u književnom smislu ima mnogo dublje značenje. Još je značajnije što N. otkriva da se u zatvoru i dalje koriste pojedini pravilnici koje je ustanovio kapetan O. U toj činjenici sadržana je gotovo savršena ironija romana. Čovek koji je postao simbol represije više nije na vlasti, ali njegov sistem i dalje funkcioniše. Drugim rečima, nije problem samo u čoveku, već je problem u mehanizmu koji može nastaviti da proizvodi iste posledice i kada se čovek promeni. Kapetan O. tako postaje zatvorenik sopstvene institucije, ali istovremeno ostaje njen nevidljivi tvorac. On je fizički iza rešetaka, dok njegov duh i njegova pravila ostaju unutar zatvorskog sistema. Time se odnos između zatvorenika i institucije izokreće i nije više sasvim jasno ko je koga zarobio. Posebnu pažnju zaslužuje i način na koji je oblikovana kapetanova svest. On zna da je kriv. Međutim, njegovo priznanje krivice nije potpuno pokajanje. U njemu postoji istovremeno potreba za samokažnjavanjem i potreba za osvetom. M. veoma precizno zaključuje da je on svestan svojih grešaka, ali da istovremeno želi da stradaju i oni za koje smatra da su doprineli njegovim greškama. U tome je kapetan O. možda i najljudskiji i najopasniji. On ne pokušava jednostavno da dokaže da je nevin. Naprotiv, njegova tragedija počiva u tome što zna da nije nevin, ali ne pristaje da sam nosi čitav teret krivice. Njegovo pitanje „Da li sam imao izbora?“ ostaje jedno od centralnih pitanja romana. Na njega nema jednostavnog odgovora. Čovek jeste proizvod okolnosti, ali nije lišen odgovornosti. Upravo u tom prostoru između određenosti i slobodne volje roman pronalazi svoju najdublju etičku dilemu. U stilskom smislu roman počiva na relativno jednostavnom, direktnom pripovedanju, kratkim dijalozima i postupnom otkrivanju informacija. Pisac ne insistira na velikim stilskim efektima. Napetost uglavnom gradi situacijom, informacijom i promenom odnosa među likovima. Takav postupak odgovara samoj prirodi priče. Posebno dobro funkcionišu dijalozi. Oni često imaju dvostruko značenje: ono što likovi izgovaraju i ono što prećutkuju. General A. je u tome najizraženiji. Njegove rečenice često deluju jednostavno, ali iza njih stoji čitava mreža odnosa i interesa. Zanimljiv je i odnos dokumentarnog i fikcionalnog. Optužnice, presude, izveštaji, službeni razgovori i administrativni dokumenti unose u roman hladan, gotovo dokumentaristički ton. Posebno je upečatljiv završni izveštaj o ispitivanju kapetana O., u kojem se čovek i njegova sudbina pretvaraju u nekoliko službenih stavki. Taj postupak ima snažan efekat. Dok kapetan O. svoju prošlost nosi kao ličnu, gotovo fizičku težinu, država je pretvara u fasciklu, izveštaj, broj predmeta i administrativnu proceduru. Čovek pati, a sistem arhivira. U tome se možda nalazi i najdublja ironija romana. Posebno je efektan završni motiv promene načina izvršenja presude. Nakon što N. napiše izveštaj i očekuje izvršenje kazne, stiže kratko službeno naređenje kojim se način izvršenja menja. Jedna kratka administrativna poruka tako pokazuje koliko je čovek nemoćan pred sistemom koji odlučuje o njegovom životu. Ali, istovremeno pokazuje i nešto drugo: sistem nije monolitan. Iza odluke postoje ljudi, interesi, tajne i nevidljivi odnosi. Zato se roman ne završava jednostavnom podelom na dobre i loše. Naprotiv, što se priča više približava kraju, to je moralna slika složenija. Zato je naslovna ideja ovog romana, čak i kada nije eksplicitno izrečena, sadržana u pitanju: šta ostaje od čoveka kada mu se oduzme mogućnost da promeni svoju prošlost? Odgovor koji roman sugeriše nije optimističan, ali je književno snažan jer prošlost ne nestaje. Ona menja oblik. Nekada postaje zatvor, nekada dosije, nekada san, nekada razgovor, nekada presuda. A nekada se vraća kroz čoveka za kojeg smo mislili da je samo posmatrač. U tom smislu, N. je možda i ključna figura romana. Kapetan O. pripada prošlosti, general A. upravlja sadašnjošću, a N. se nalazi između njih i upravo zbog toga postaje čovek koji bi mogao pripasti budućnosti. Njegova odluka da poštuje autoritet, da prihvata pravila i da u svakoj situaciji pronađe „najbolje za sebe“ čini ga istovremeno sposobnim za napredovanje i opasno podložnim sistemu. M. ga upravo tako i opisuje kao ambicioznog, pametnog i upornog čoveka koji poštuje autoritet i zna kada treba da se povuče. Reč je o prozi koja ne govori samo o jednom ratu i jednoj zemlji. Govori o mehanizmu koji je mnogo širi: o tome kako rat stvara ljude koji ga nastavljaju i onda kada je završen, kako institucije preživljavaju one koji su ih stvorili i kako čovek, čak i kada pobegne iz rata, može ostati zarobljen u njegovoj logici. A možda je upravo zato zatvor centralna metafora ovog romana. Dr Milutin Đuričković, član Evropske akademije nauka i umetnosti

Godina izdanja

2026

Jezik

Srpski

Broj strana

242

Format

Mek povez